Hajdemo napolje!
Sedim tako kući,u ruci mi topla šolja čaja.Napolju sve pobelelo od snega. Deluje kao da vreme stoji. On i dalje pada,a ja ušuškana gledam tv,listam novine,ili jednostavno kuliram. Zatim sasvim slučano pogledam u sat,vidim da je prošlo 2-3 sata.Op gle! Pa život se kreće. To što je nekima produžen vikend,ili jednostavno suvise hldano da bi otišli na posao,ne znači da ne trebamo izaći napolje.Treba živeti i ići po snegu,ledu,magli,kiši. Jer šta bi bilo da nikad ne doživimo zimu i da nam je uvek leto i lagano? Zar bi to bio život? Ne! Život je i videti i osetiti kišu,led,sneg,maglu,grad,sve čari različitih godišnjih doba koje imamo mogućnost da osetimo.Grudvanje,klizanje,skijanje,mokre čizmice,smrznute ruke koje se spajaju i pokušavaju zagrejati.Da se izborimo sa svim neprilikama na putu i postanemo imuni. I jednog dana kada budemo suvise stari,da znamo da smo živeli. Zato ne plašimo se zime,hajdemo napolje,da se podsetimo svih dečijih igra po snegu i nadmetmo sa igrama koje zima nameće odraslima.Živimo i ne plašimo se zime! 